Периферна интравенска апликација лека - Партиципација медицинске сестре техничара

Литература за решавање теста

Реч аутора

 

Поштоване колеге и колегинице,

Данас су медицинске сестре укључене у увођење интравенских канила, селектовање и евалуацију опреме за пункцију вене, као и у едукацију о овој вештини.

Иако знатан број медицинских сестара сматра успостављање венског пута увођењем каниле на периферији уобичајеном праксом у свом раду, додатна едукација је неопходна.

Успешно савладано знање и вештине, добре комуникацијске вештине, те способност сналажења у изненадним ситуацијама, битан су фактор, не само код успостављања венског пута, већ у комплетној слици способне, квалитетне и успешне сестре.Према томе:

Они који не знају нека уче, а они који знају нека налазе задовољство у томе да се подсећају.

Henault Ch. (1685-1770)

Тест се састоји од 50 питања која се заснивају на презентованом материјалу.

СРЕЋНО И УСПЕШНО РЕШАВАЊЕ ТЕСТА!

АУТОР: Тања Миливојевић

струковна сестра - специјалиста

Клиника за дечије интерне болести

Клинички  центар  Ниш

 

www. uzrnis. rs

Увод

 

Крвни судови се групишу према томе да ли доводе или одводе крв од срца и према величини. Артерије и мање артериоле одводе крв од срца до капилара, које су повезане са мањим венама, и кроз које протиче крв до већих вена које доводе крв натраг у срце. Унутрашњост крвних судова је обложена слојем епителних ћелија - ендотелијум. Најмањи крвни судови, капилари, се састоје само од слоја ендотелијума, док остали крвни судови имају и танке слојеве других протеина, нпр. колаген и еластин.

Вена (лат. вена) је свака крвна жила која крв преноси према срцу. Њихова улога је да крв која је извршила ћелијско дисање одведе у срце. Та крв је заправо сиромашна кисеоником али богата отпадним материјама и угљен-диоксидом. Уз артерије и капиларе чине део кардиоваскуларног система. Највеће вене су горња и доња шупља вена. Важно је знати да не тече свим венама венска крв, него се то дешава само у великом крвотоку крви.

У великом крвотоку крви, крв која је извршила измену респирацијских гасова и хранљивих састојака и тиме постала деоксигенисана крв венама тече и улази у десну преткоморе срца.

У малом крвотоку крви венама из плућа у срце тече артеријска крв која се још назива оксигенирана крв. Плућне вене се уливају у левој преткомори срца.

 

Подела вена

 

ü  Горња шупља вена ( лат. вена цава супериор )

ü  Доња шупља вена ( лат. вена цава инфериор)

ü  Плућне вена ( лат. в. пулмоналис )

ü  Велике вене

ü  Мале вене

ü  Венуле

 

Све горе наведене вене, осим плућне вене воде према десној преткомори срца. Горња шупља вена је велика вена која крв из главе, врата и горњих екстремитета враћа у десну преткомору срца. Доња шупља вена је велика вена која прима деоксигинисану крв из доњих удова, карлице и абдомена те је улива у десну преткомору срца. Плућне вене су четири вене које воде артеријску крв из плућа у леву преткљетку срца. Иако у њој тече артеријска крв, зове се вена јер води према срцу. Велике вене су све вене које повезују мале вене с великом и малом шупљом веном. Мале вене су вене веће од венула и мање од великих вена. Повезују их. Венуле су најмање вене. Оне су повезане са капиларима од којих добијају деоксигенисану крв. Ту крв воде према малим и великим венема.

  

Вене и венски систем ногу

 

У телу одрасле особе налази се 4-5 литара крви, од чега је највећи део - чак 85% - управо у венама. Наше вене имају тежак задатак да врати потрошену крв до срца уз истовремено савладавање јаке гравитационе силе, што је нарочито изражено у венама ногу. Вене у ногама поделили смо на дубоке и површинске вене.

 

Дубоке вене

 

Дубоке вене налазе се између мишића у дубини ноге, по чему су и добиле назив, те су од површинских вена одвојене опном. Једина, али изузетно важна улога дубоких вена је транспорт венске крви у ногама. Зато се каже да су дубоке вене одговорне за хемодинамику венске крви јер преко 90% венске крви у ногама транспортује се управо путем дубоких вена.

 

Како ?

 

Развојем усправног хода човека, кроз еволуцију од преко 1. 5 милиона година, у венама су се развиле посебне структуре које не постоје у артеријама, а то су венски залисци.

Венски залисци имају облик 2 џепа која се налазе са унутрашње стране вене и функционишу као полупропусни вентили. То значи да када су залисци отворени пропуштају крв само у једноме правцу - према срцу. Затворени залисци спречавају да се крв у венама враћа према стопалима.

Код ходања, трчања или било које активности, мишићи потколенице стежу се и стишћу дубоке вене - тада се отварају венски залисци и усмеравају крв према срцу. Управо супротно - када седимо, стојимо и уопштено када смо неактивни, мишићи се не стежу и залисци остају затворени како би спречили враћање крви у стопала.

Уједначено деловање венских залистака и мишића потколенице називамо мишићна пумпа или периферно срце.

 

Површинске вене

 

Површинске вене налазе се одмах испод коже смештене у поткожном масном ткиву где нема мишића. Стога је разумљиво да је улога површинских вена у транспорту венске крви у ногама веома мала.

Најважнија улога површинских вена је да прикупи крв која је осиромашена кисеоником а има велики удео отровног угљен-диоксида који мора бити елиминисан из нашег тела.

Како ?

 

Током сваке минуте нормална здрава одрасла особа удахне и издахне 16-20 пута. Удисајем у тело уносимо кисеоник који је неопходан за живот, и који путем артерија одлази у све делове тела како би се омогућило нормално функционисање метаболичких процеса у свим ћелијама. У тим процесима ствара се отровни гас угљен-диоксид који прелази у крв. Ту крв прихватају управо површинске вене, а потом се дубоким венама транспортује у срце, затим у плућа одакле се угљен диоксид сваким издисајем избацује напоље из нашег тела.

 

ИНТРАВЕНСКА КАНИЛАЦИЈА

 

Циљ интравенске апликације лекова је администрирање (надокнада) течности, калорија, електролита, протеина, лекова, витамина, олигоелемената, администрирање раствора за парентералну исхрану.

Пласирање периферне И. В линије обухвата избор опреме и места за венепункцију, постављање повеске, припрему места и венепункцију.

 

Избор опреме и места за венепункцију

 

Зависи од типа раствора који ће се давати, брзине и дужине примене терапије, калибра и положаја доступних вена, болесникових година, корпуленције и кондиције када је то могуће, жеље болесника, локација места инсерције, намена инфузије, стање вена, трајање терапије, наша лична вештина венепункције.

Испитивања су показала да око 60% хируршких пацијената у Европи има постављену интравенску канилу, те да ће најмање 70% пацијената у лечењу акутне фазе болести примати интравенску терапију.

Интраваскуларне каниле (брауниле, виго игле) се уводе у вене или артерије, кроз периферне или централне вене у дијагностичке (узимање узорака крви, очитавање централног венског притиска... ) и терапијске (надокнада течности, крви, апликација лекова... ) сврхе.

Уколико је могуће, изаберите недоминантну руку или шаку болесника.

Пожељна венепунктурна места су цефалична или базилична вена подлактице или вене дорзума шаке, где је важно навести да је приоритетно место пласирања у вене шаке.

Приоритетне вене шаке

 

А када се исцрпе све могућности кренути према базиличној или цефаличној вени како би се те вене на крају оставиле за ургентне интервенције.

Базилична и цефалична вена

 

Вене које ћемо пунктирати када се исцрпе све могућности вене шаке.

Најнепожељније су вене ноге и стопала јер је повећан ризик од настанка тромбофлебитиса.

Код одојчади и мале деце најчешће се користе вене поглавине и остале приказане на сликама које следе у наставку.

 

  

Главне површинске вене                      Остале вене које се користе за венске инфузије

 

Вене подлактице и дорзума шаке

 

Контраиндиковано је пласирање у склеротичне вене, отечене вене или повређене руке или шаке, болесницима са мастектомијом или променама које су последица мастектомије, код опекотина или артериовенских фистула.

Понављање венепункције треба радити проксимално од већ коришћене или повређене вене.

Путеви ИВ апликације лекова:

 

Постоје три начина ИВ администрирања лекова:

а) директне инјекције

Овај метод се користи када је актуелно дати мањи волумен лека или када се жели брзо дејство. Лек се по правилу даје у току неколико минута (Hankins i sar. 2001). Брзина давања инјекције, која се најчешће препоручује је од 1мл - мин. Ако се да пребрзо, као нпр инј Фуросемида може довести до трајних повреда слуха. Препоруке произвођача морају да се поштују.

 

б) краткотрајне инфузије

је по дефиницији давање 50-250 мл течности са леком, у периоду од 20 мин до 2 сата. Лекови који се дају су антибиотици, антиаритмици и цитостатици.

 

ц) континуиране инфузије

по дефиницији је интравенско давање лека или течности са константном брзином у току одређеног временског периода од неколико сати до неколико дана (Hankins i sar, 2001, Springhous 2005) npr Heparin.

   

 

Интравенска канила (виго игла, браунила)

је флексибилна цевчица која садржи иглу (као водилицу), што се уводи у крвни ток на периферији. Канила је навучена на иглу, те кад су заједно уведени у вену, игла се извлачи ван. Пластична цевчица израђена је од неиритирајућег материјала, те није фактор диспозиције за стварање тромба око ње. 

На спољашњој страни каниле налазе се пластични наставак у облику крила за фиксацију на кожи, главни наставак за прикључење система од инфузије или шприца, зависно од произвођача, још један наставак - вентил.

 

Предност присутности оваквога помоћног наставка на канили огледа се у могућности примене терапије без контакта с крвљу на главном отвору или интерференције са континуираном инфузијом. На главном и помоћном наставку налазе се чепићи за затварање са функцијом спречавања отицања крви и заштите од инфекције. Ипак, наставци се често не затворе правилно, што оставља крвни систем експониран контаминацији и ризику да уђе ваздух.

 Такође је нађено да се ти наставци не могу адекватно дезинфиковати јер немају равне површине. Коришћење помоћног наставка може се злоупотребити ако се не прегледа место инсерције него се само аплицира лек. Обавезно је да помоћни наставак има антибактеријски филтер.

За мерење игала и канила користи се стандардни калибар жице (енг. стандард wире гауге), којим се мери унутарњи пресек што је мања величина калибра, то је већи промер. Стандардни калибар жице одређује колико канила стане у цев унутрашњег промера 1 палца (1 инцх = 25, 4 мм) и користи узастопне бројеве од 13 до 24.

Тако се, нпр. промер од 1, 2 мм може показати као калибар 18 Г (геиџ).

Игле се означавају непарним вредностима, а каниле парнима.

1

images%20(2)images%20(3)

Најчешће се користе каниле калибра 16 геиџа (за донирање и примање крвних деривата), 18 и 20 геиџа (величине за све намене код одраслих) и 22 геиџа (величина за све намене у педијатрији).

 Каниле величина 12 и 14 геиџа испоручују једнаке волумене течности брже од централне линије, па су стога популарне у хитној медицини.

Овакве каниле се називају "ширококалибарске" или "траума игле".  

Старост

Брза надокнада волумена

Надокнада

течности

Примена

лекова

Oдрасли

12 - 14 G

16 - 18 G

18 - 20 G

Деца

20 - 22 G (зависно од узраста детета )

Новорођенче

24 G

Таблица 1.

Приказ најприкладнијих величина и. в. канила зависно од узраста пацијената

 

Постоји више врста периферних канила. Доказано је да се учесталост васкуларних компликација повећава како се повећава пропорција између спољашњег промера каниле и лумена вене. Због тога се у већини литературе препоруча употреба најтање и најкраће каниле ради смањивања механичке иритације вене.

Постоје венске каниле различитих димензија:

За пацијенте који примају велике количине течности, вискозну течност, који у сврху дијагностичких процедура захтевају брзо уношење контрастних средстава користи се 20Г ( розе канила )

Пацијенти који дуже време примају инфузиону терапију, педијатријски пацијенти или одрасле особе са слабим венама користиће 22 Г ( плава).

 

 

 

Треба поменути и "беби систем" који не спада у ИВ каниле али се у педијатрији и код хематоонколошких болесника такође краткотрајно користи,  према величинама као и ИВ каниле.

 

Шта је правило 7П ?

 

При свакој администрацији лека неопходно је држати се препоруке.

Припрема медицинске сестре – прање руку пре почетка давања инјекције и након завршетка исте.

 

1.       Идентификовање имена и презимена пацијента на налогу и особе којој се даје инјекција

Прави пацијент

 

2.       На самом паковању лека (ампула или бочица) и температурно терапијскиј листи пажљиво прочитати дозу

Права доза

 

3.       На самом паковању лека (ампула или бочица) пажљиво прочитати назив лека

Прави лек

 

4.       Потврда врсте и исправности лека

Права форма

 

5.       Утврђивање начина на који је потребно дати лек пацијенту – да ли је планирана инјекција предвиђена за субкутани, интрамускуларни или интравенски начин

Прави начин

 

6.       Пажљиво ишчитавање налога за давање инјекције

Права информација

 

7.      Право време

Упозорење за медицинске сестре техничаре !!!

 

ü  Раствори за ИВ аликацију морају бити : водени, стерилни, апирогени

 

ü  Пунктирање пластичне боце за инфузију иглом "ради лакшег протока ваздуха" није дозвољено !!!

 

Медицински техничка интервенција

Припрема медицинске сестре техничара, опреме и материјала за рад

 

  • Припрема медицинске сестре техничара прање руку, дезинфекција
  • припрема бризгалице за једнократну употребу која треба да буде у оригиналном паковању.
  • провера да ли је паковање у коме је бризгалица оригинално и неоштећено.
  • припрема игала, припрема стерилних игала одговарајућег промера,
  •  припрема алкохола или другог дезинфекционог средства за кожу
  •  припрема тупфера вате или газе, бубрежњака и потребног лека, као и опреме за отварање ампуле (тестерица и тупфер вате).
  •  припрема кесе и контејнера за раздвајање и одлагање медицинског отпада
  • припрема црне кесе за комунални отпад (црне боје), кесе за инфективан отпад (жуте боје) и контејнера за оштре предмете (жуте боје).
  • требовање и контрола потребних количина лекова важна активност за издавање лекова за сменски рад (најчешће за 24 сата) што је посао руководеће медицинске сестре.
  • припрема сета (један или више) са антишок терапијом (адреналин, урбазон, аминофилин, препарат калцијума)
  • евиденција о обављеној процедури
  • евидентирање медицинске интервенције и евентуалних компликација.

Пласирање лека интравенски

 

Процедуру давања интравенске инјекције треба спроводити на следећи начин:

  • обезбедити добру сарадњу са пацијентом. Уколико је болесник свестан, обавезно треба објаснити шта намеравате да урадите.
  • објаснити пацијенту разлоге пласирања каниле или брауниле.
  • поставити пацијента у удобан и адекватан положај за интервенцију.

 

Болесник заузима удобан лежећи или полуседећи положај.

  • поставити руку пацијента у одговарајући положај.
  • припремити опрему и материјал за интервенцију

Припрема руке пацијента – поставка повеске на екстремитет изнад места убода за давање интравенске инјекције

 

ДОБРА ПРАКСА ДАВАЊА ИНТРАВЕНСКЕ ИНЈЕКЦИЈЕ

  • Припрема медицинске сестре неопходно је да медицинска сестра заузме удобан положај поред пацијента.
  • Избор „добре вене”
  • Важно је добро одабрати вену и екстремитет у који ће се лек дати.
  • Интравенска канила пласира се у вену периферну или- и централну.

 

Препоруке за избор вене:

 

ü  одабрати одговарајућу вену (узети у обзир приступ вени), избегавати вене у близини артерија и венских судова који се налазе дубље

ü  не користити вене са знацима запаљења (појава првих знакова флебитиса  онемогућава примену исте или вене  у близини)

ü  Бирати што доступнију вену на подручју подлактице која се не прегиба (што даље  од зглобова), нарочито ако се канилом дају лекови у више наврата. користити повеску пре пунктирања вене

ü  поставити повеску на екстремитет изнад места убода, дезинфиковати место где ће се пунктирати вена

Вене руке пацијента за давање интравенске инјекције

Пажња: Имати у виду при избору вене:

 

ü  Избор вена треба да буде од шаке ка лакатно кубиталној вени

ü  Користити вене на страни која није доминантна како се не би нарушила покретљивост и комфор болесника

ü  Избегавати прегибе

ü  Испитати палпацијом максималну дилатацију вена

ü  Избегавати склеротичне вене, вене отечене или повређене руке или шаке, болесницима на мастектомији или променама које су последица мастектомије, код опекотина или артеривенске фистуле.

ü  Интравенску канилу не пласирати изнад зглобова вена јер се повећава могућност дислоцирања игле, изнад зглобова је већа болност, већи ризик за механички флебитис.

 

Понављане венепункције треба радити проксимално од већ коришћене или повређене вене. Будите сигурни да одабрана вена може да прими планирану канилу.

Интравенска канила

Проценити: ако се вене не виде и не палпирају, загрејати руке болесника топлим облозима и-или спуштањем низ лежај- под утицајем силе теже.

 

Давање интравенске инфузије

Интравенска терапија (ИВ терапија) је давање медикамената и/или супстанци директно у вену (“within a vein”).

Реч интравенска инјекција значи давање лека „у вену. Интравенски пут је најбржи пут достављања лекова и других средстава до удаљених и виталних органа и ткива.

Терапије које се администрирају интравенски често се називају терапије капима „drip”.  Интравенска инфузија је посебан начин уноса лека интравенским путем кроз систем за инфузију. Подразумева унос већих количина течности у организам.

Физиолошки раствор (0, 9% NaCl) je први раствор електролита примењен инфузијом код људи још 1891. године.

Најчешће индикације за прописивање инфузије су:

 

·         Стање дехидрације пацијента које се не може компензовати уносом течности на уста

·         Надокнада беланчевина, најчешће код опекотина и опсежних рана

·         Парентерална исхрана

·         Стања разних интоксикација лековима и другим средствима

·         Потреба уноса лекова у већем разблажењу и потреба за дуготрајним одржавањем његове концентрације у организму.

Инфузиони систем

Уз раније описану припрему пацијента и медицинске сестре, неопходно је припремити материјал и опрему за рад.

 

САДРЖАЈ ТАСА ЗА ОРДИНИРАЊЕ ТЕРАПИЈЕ (поновити )

o   боца са прописаним стерилним раствором за интравенску употребу (пластичнау или стаклена)

o   Лек који, ако је прописан, може да се унесе путем давања раствора инфузијом

o   стерилни систем за инфузију

o   гумена или друга повеска

o   папирна вата и мушема

o   алкохол за дезинфекцију коже

o   тупфери вате и стерилна газа, фластер

o   маказе, бубрежњак

o   сет са антишок терапијом.

 

 

 

За одлагање употребљеног материјала потребно је обезбедити амбалажу:

o   Кесу за комунални отпад (црне боје),

o   Кесу за инфективни отпад (жуте боје)

o   Контејнер за оштре предмете (жуте боје).

 

У зависности од процене колико дуго ће се примењивати инфузиона терапија, треба донети одлуку да ли ће се користити:

o   игла за интравенску апликацију

o   интравенска канила (браунила)

o   беби систем или централни венски катетер.

 

Важно!

По завршетку истицања течности, у боцу за инфузију мора остати мало течности.

 

Обустављање инфузије и поступак извлачења игле

 

Систем се затвори и тупфером, натопљеним алкохолом притисне место убода и извлачи игла.

 

 

Поступак са местом убода

 

Место убода се покрије стерилном газом и фиксира фластером.

o   поставити пацијента у адекватан положај

o   пацијент се смешта удобно у постељу.

o   одлагање медицинског отпада и распремање употребљеног материјала.

o   Уобичајено је да је разлог за прописивање

Интравенске терапије путем инфузија потреба пацијента или здравствено стање пацијента, које захтева континуирано и 24-часовно праћење.

Отуда је практично решење за пацијента стављање у вену каниле/брауниле илипериферног венског катетера, путем коje се могу дати веће количине инфузионе течности, лекова, електролита и др.

Припрема медицинске сестре/техничара у овој интервенцији подразумева и употребу рукавица, јер се медицинска сестра излаже могућем контакту са крвљу пацијента.

Припрема опреме и материјала: одабир каниле одговарајућег промера (1–1, 4mm) за одрасле у стерилном оригиналном паковању.

 

Врста каниле

 

Величина ГА                          Проток ML/MIN                               Боја

22                                                      33                                                   Плава

20                                                      57                                                   Розе

18                                                      80                                                   Зелена

17                                                      125                                                 Бела

16                                                      180                                                 Сива

14                                                      270                                                 Наранџаста

 

Степен механичке иритације и трауме приликом увођења каниле ће се свести на минимум.

 

 

 

 

Предности мање каниле

o   омогућава брз проток крви око ње

o   омогућава бољу хемодилуцију течности и лекова

Недостаци мање каниле

o   отежана трансфузија крви

o   немогућност брзе надокнаде течности

ВАЖНО Избор каниле зависи од: врсте лека, дозе, као и потребне брзине примене лека, канила треба да одговара одређеном стању и лумену вена, пречник каниле никада не сме да запуши вену.

 

 

Препоруке

 

1. Провера налога за администрирање инфузије

Медицинска сестра, која је непосредни извршилац интервенције, проверава налог прописаних раствора и лекова који је прописан пацијенту, идентификује особу, име и презиме пацијента и упоређује са налогом назив раствора и лека, дозе, количину у ml, временски интервал за који се инфузија даје.

 

2. Провера опреме и лекова

Пре него што конектујемо систем за инфузију са боцом и наставком који се пласира у вену, медицинска сестра проверава на боци назив раствора, лек који се додаје у раствор, дозе и рок употребе на боци и леку на коме је означен рок стерилности. Све се одвија у просторији за припрему интервенције.

 

3. Припрема раствора и система за ИВ терапију

 

Медицинска сестра/техничар подиже боцу, отвара адаптер и истискује ваздух из система испустивши мало течности из боце, затвара систем, штити иглу са пластичним заштитним делом и са тако припремљеним материјалом одлази до пацијента.

 

4. Припрема пацијента за интервенцију и поставља га у одговарајући положај

Након разговора са пацијентом, он се поставља у одговарајући положај.

 

5. Заузимање положаја за администрирање терапије

Медицинска сестра заузима адекватни положај и одабира вену у коју ће пласирати иглу.

 

6. Одабир вене

Медицинска сестра/техничар врши и одабир вене: уколико је место које је одабрано маљаво, пожељно је маказицама скратити маље са дела коже који прекрива вену.

Маље не треба уклањати бријачем, због потенцијалних микроповреда коже. Очекује се да пацијент сарађује и током припреме да спусти руку низ подлогу на доле, како би се крв спустила низ вену и обезбедило њено боље пуњење. Пожељно је да пацијент неколико пута пумпа шаком како би пуњење вене било још брже.

 

7. Припрема вене за интервенцију

Медицинска сестра/техничар обавља неопходну припрему у рукавицама, уколикоје то став установе, дезинфикује место убода, поставља повеску изнад места убода, а потом пласира иглу у вену. Када се појави крв у систему то указује да се игла налази у унутрашњем лумену крвног суда. Тада се склања повеска и адаптером се регулише брзина истицања течности, кап по кап.

Ако се крв не појави, преконтролисати положај игле, покушати врхом игле пронаћи вену, ако и то не помаже уклонити иглу не треба дуго тражити вену иглом јер је тај поступак врло болан за болесника.

При венепункцији, а пре апликовања лека у вену, неопходно је: прошприцати 5-10 мл физиолошког раствора,  као и да не би дошло до интеракције више лекова при апликовању терапије.

8. Поступак по убацивању ИВ линије

Стерилном газом се прекрије место убода и фиксира фластером.

Припрема стерилне компресе, повеске, стерилних тупфера вате и газе, средстава за дезинфекцију коже, фластера, рукавица, шприца, система и боца са инфузионим раствором.

Поступак

Проверити стерилност каниле на спољашњем пластичном омотачу (датум)

Уколико је потребно, локалним анестетиком у креми анестезирати место убода. Тада се сачека да анестетик делује 15 минута.

Уколико је потребно, маказицама скратити маље до површине коже.

Поставити повеску изнад одабраног убодног места.

Дезинфиковати кожу на месту убода и оставити да се осуши.

Навући рукавице.

Дезинфиковање коже на месту убода

Применити технику у три чина.

 

ü  Палцем затегнути кожу на месту где ће се пунктирати вена одозго.

ü  Увлачити канилу пажљиво, док се не пробије вена и добије крв. Тада треба канилу пласирати напред, само неколико милиметара. Задржати канилу на том месту и полако повући метални део каниле, док се њен пластични део и даље пласира. Повеску потом одвезати. Притиснути врх каниле, зауставити привремено крв, извадити пажљиво метални водич каниле и одложити без додиривања.

ü  Спојити систем са припремљеном инфузијом.

Фиксирати канилу за кожу фластером преко комадића стерилне газе. Ставити још једну стерилну компресу. На фластеру изнад вене написати датум и време када је браунила постављена. Браунила у вену може остати 72 - 96 сати, уз дневну негу и праћење.

У случају промене пластичног наставка који као чеп затвара браунилу, потребно је претходни одложити и заменити пластични наставак новим, пластичним стерилним наставком.

1. Обезбедити пуњење вене повеском

2. Обухватити канилу са три прста

3. Затезањем коже фиксирати вену

Пунктирати вену под углом од 45 степени.

 

 

 

 

Дезинфекција места убода

Увести канилу неколико милиметара

Контролисати да ли је канила у вени, повлачењем мандрена и појавом крви у коморици. Уколико јесте – уклонити повеску

Изливање крви спречити постављањем тупфера испод затварача или притиском изнад врха игле

 

 

 

Депласирати мандрен а канилу пласирати у крвни суд

 

  • Уколико се одмах примењује инфузиони раствор или лек, повезати канилу са системом за инфузију, а затварач одложити.
  • Опратити убодно место и околину и ток истицања инфузионог раствора.
  • Реаговати на сваку жељену и нежељену општу или локалну реакцију.
  • Затворити канилу помоћу затварача.
  • Уколико се не даје лек, односно не спроводи примена лека, затворити канилу помоћу затварача.
  • Покрити заштитном капицом вентил за убризгавање лека уколико се не користи.
  • Одложити генерисани медицински отпад. По одлагању игле, одложити је у посуду предвиђену за инфективни отпад.

 

 

 

 

 

 

Поступак фиксирања каниле

 

Пластичне наставке (такозване лептире) фиксирати стандардним фластером

Методе фиксирања места венског приступа

Постоје три начина фиксирања венског приступа и то :

a) метод еполете                               б) U – метод                                    в) H – метод

 

  • Убодно место заштитити стерилним тупфером газе
  • Уколико је одабрана вена у пределу шаке, пазити  да се фиксацијом не наруши мобилност прстију.
  • Код особа осетљивих на стандардни фластер користити сензификс.
  • Провидним фластером, заштитити и фиксирати канилу (примена у операционој сали)
  • Стерилним фластером заштитити и фиксирати канилу (примена у јединицама интензивне неге и код примене хемиотерапије).
  • Евидентирати активност кроз запис и медицинску документацију о спроведеној медицинској интервенцији

    

 

OДРЖАВАЊЕ ПРОХОДНОСТИ ИВ КАНИЛЕ

Раствор за хепаринизацију ИВ каниле направити са 500 мл NaCL 0, 9 % и 2 амп Хепарина од 1мл ( 5000 ИЈ). На боцу уписати датум и време припремања. Овакав раствор направити на једном пункту или апотеци у ОЈ затим га шприцевима дистрибуирати по одељењима зависно од броја пацијената са ИВ канилама.

Након сваког давања лека или инфузионог раствора ИВ канилу најпре прошприцати са 5 мл чистог NaCL 0, 9 %. Затим у канилу убацити 5мл раствора са хепарином.

Пре сваког наредног укључивања терапије потребно је шприцем аспирирати садржај из виго игле ( 3-4мл ), па потом прикључити инфузију.

Овако припремљен раствор може се користити током 24h.

НАПОМЕНА : На клиникама где постоји мањи број пацијената са ИВ канилом може се направити раствор од 250 мл Na CL 0, 9 % и једне аампуле Хепарина од 5000 ИЈ (1мл).

НАПОМЕНА : Опрез је потребан код пацијената код којих је снижен протромбински комплекс и постоји склоност ка крварењу (обавезно консултовати лекара).

Да би брауниле остале проходне и отворене, треба их испрати 0, 9 % NaCL након давања лека. Истраживања су показала да примена хепарина није боља од физиолошког раствора. Предност коришћења само 0, 9 % NaCl је у избегавању секундарних реакција до којих иначе долази између лека и нискомолекуларног Хепарина (Dougherty i Lister 2004) kao и секундарних крварења која Хепарин може да проузрокује. Истовремено је много јефтиније користити NaCL од Хепарина. 

 (пре хепаринизирања вене обавезно консултовати лекара!!! )

 

PORT–A-CATH SISTEMA

(ИМПЛАНТИБИЛНИ СИСТЕМ)

 

У ситуацијама када је лекове неопходно апликовати фракционирано или дужи временски период (инфузије, цитостатици према протоколима ) могуће је применити посебне поступке припреме крвних судова којима се они заштићују, избегавају бројни болни убоди и омогућава већа мобилност болесника.

Ради се о примени Port-A-cath sistema (имплантибилни систем који се користи за дужу примену лекова). Инплантација је врши хируршким путем у вене, артерије или слободну трбушну шупљину. Омогућава циљано давање лекова, без ризика од инфекције уз максималну мобилност болесника. Инплантирани део сачињен је од материјала кога организам не одбацује, а мембрана омогућава 2500 апликација. Потребна је дезинфекција места изнад инплантата, специјалном иглом врши се убод и апликација лекова било бризгалицом или у виду инфузије, где се након систем испира хепаринизираним физиолошким раствором.

 

qimages

 

 

 

 

 

 

 

 

Препоруке добре праксе

 

1.         Дезинфекцију места пуктирања вене спровести кружним покретима од центра према периферији, један покретједан тупфер и оставити да се дезинфицијенс осуши.

2.         Важно је пажљиво иглом ући кроз кожу у вену, а појава крви у бризгалици указује да се игла налази у вени. Потом треба одвезати повеску и лагано убризгати лек.

3.         Треба пажљиво посматрати пацијента и уколико је потребно, у складу са стручном проценом, медицинска сестра може да успори брзину давања инјекције или је обустави.

4.          Треба зауставити крварење!

5.         По завршетку давања интравенске инјекције потребно је тупфером, натопљеним алкохолом, благо притиснути место убода и извући иглу из вене.

6.         Фиксирање фластером стерилног парчета газе на месту убода, наредни је корак.

7.         Газу фиксирати фластером тек пошто се медицинска сестра увери да је заустављено истицање крви из вене.

8.         Пацијента сместити у удобан положај после давања лека и пратити га још неко време

9.         Одлагање употребљених оштрих предмета и насталог медицинског отпада је обавезни део процедуре.

10.     Распремање употребљеног материјала.

11.     Евиденција о обављеној процедури.

12.     Евидентирање медицинске интервенције и евентуалних компликација.

13.     Након припреме и инфузије, на боцу обавезно читко исписати: име и презиме пацијента, назив, дозу лека и време убацивања

14.     Инфузиони сет неопходно је променити у току 72 х

15.     Интравенски лек дати пацијенту увек у лежећем положају

16.     Лумен каниле мора бити највише 2/ 3 ширине вене

17.     Комора система за капи треба да буде напуњена искључиво 1/3 ИВ течношћу.

18.     Интравенска канила не би смела да стоји дуже у крвни суду од 72 - 96 сати.

19.     Интравенски се могу убризгати само водени раствори лека.

20.     Вена приликом пункције мора бити напета, равна, без зализака

21.     Поступак давања интравенске инфузије мора бити изведен по свим правилима асепсе.

22.     Инспекцијом или палпацијом одабрати најпогоднију вену дужим трајањем одабира вена.

23.     При екстравазацији (изливања ) лека у поткожно ткиво обавезно депласирати ив канилу или иглу и одмах прекинути примену лека, ставити хладне облоге или лед

24.      "Вађење игле из вене " је болно јер пролази кроз кожу ( јер кожа пружа већи отпор од поткожног ткива) стога је неопходно након апликовања лека на место убода нежно притиснути стерилним тупфером, извадити иглу брзим покретом, лагано притиснути место убода барем 5 мин

25.      Страх код пацијената од убода игле може да изазове вазомоторну реакцију која доводи до венске констрикције.

26.      Приликом замене фластера, потребно је прегледати место инсерције, утврдити интегритет коже те уочити могуће знакове и симптоме инфекције, флебитиса, инфилтрације и крваре-ња.

27.      Фластер се одмах мења ако је мокар, прљав или не пријања добро за кожу.

28.     Код увођења интравенске каниле, највећи ризик за инфекцију представља флора коже. Центар за контролу болести препоручује прање коже сапуном, ако је видљиво прљава, те након тога дезинфиковање дезинфекционим средством кружним покретима од центра према споља у трајању од барем 30 секунди.

29.     Такође се препоручује да промер дезинфиковане зоне око места инсерције износи 4 - 5 цм.

30.     Да би дезинфицијенс био делотворан и осигурао коагулацију микроорганизама, дезинфикована зона се мора сушити бар 30 секунди.

31.     Махање, дување или упијање газом је контраиндиковано јер се процес дезинфекције догађа само код природног сушења на ваздуху. Једном дезинфикована кожа се не сме поново додиривати.

32.     Бријање пре увођења интравенске каниле узрокује микроабразије које се могу колонизовати бактеријама, док депилацијске креме могу узроковати алергијске реакције на кожи. Већина аутора се слаже да је дезинфицијенс којим дезинфикујемо кожу, довољан и за дезинфекцију длака.

 

 

 

 

 

 

КОМПЛИКАЦИЈЕ ИНТРАВЕНСКЕ ПРИМЕНЕ ЛЕКОВА

Компликације периферне венске линије могу да потичу од игле или катетера (инфекција, флебитис, емболија) или од раствора (циркулаторно преоптерећење, инфилтрација, сепса или алергијске реакције). 

Компликације могу бити локалне и системске.

Локалне компликације су флебитис, екстравазација, померање каниле, оклузија, иритација вене или бол на месту ив пласирања, хематом, оштећена канила, спазам вене, вазовагална реакција, тромбоза, тромбофлебитис, оштећење нерва, тетиве или лигамената.

SKALA ZA PROCENU FLEBITISA

(Jackson, 1998)

STADIJUM

SESTRINSKA NEGA

I. V. mesto izgleda zdravo

0

Nema znakova flebitisa

OPSERVIRATI KANILU

JEDAN od sledećih znakova je evidentan:

Lak bol blizu I. V. mesta,

Lako crvenilo blizu I. V. mesta

1

Mogući prvi znaci flebitisa

OPSERVIRATI KANILU

DVA od sledećih znakova su evidentna:

Bol na I. V. mestu, Eritem, Otok

2

Rani stadijumi flebitisa

PREMESTITI KANILU

SVI navedeni znaci su evidentni:

Bol duž puta kanile, Eritem, Induracija

3

Srednji stadijum flebitisa

PREMESTITI KANILU.

RAZMOTRITI TRETMAN

SVI navedeni znaci su evidentni i ekstenzivni:

Bol duž puta kanile, Eritem, Induracija, Palpabilna venska žila

4

Odmakli stadijum flebitisa ili početak tromboflebitisa.

RAZMOTRITI

SVI navedeni znaci su evidentni i ekstenzivni:

Bol duž puta kanile, Eritem, Induracija, Palpabilna venska žila

5

Odmakli stadijum tromboflebitisa

ZAPOČETI TRETMAN

PREMESTITI KANILU

 

Системске компликације су: системска инфекција, алергијске реакције, преоптерећење циркулације, ваздушна емболија.

Медицинске сестре - техничари могу спречити компликације интравенске апликације лека и то:

a)      а) пребрзо иницирање лека, висока концентарција лека и могућа реакција налик на анафилаксу

b)     б) екстравазација лека, "пробијање вена" и појава хематома, промашена вена-чести убоди.

ЗАКЉУЧАК

Poveska širi vene i omogućava lakši ulaz u venu. Ne smemo je stegnuti previše da ne bi okludirali arterijsku cirkulaciju.

Asepsa sprečava infekciju.

Stabilizuje venu – kažiprst i palac zategnuće kožu.

Vrh igle prema gore uzrokuje manju traumu kože i vene.

Dvofazna procedura uboda smanjuje šansu probijanja zadnjeg zida vene.

Vraćanje krvi se ne mora desiti ako je vena mala.

Lagano uvlačenje igle osigurava ulazak plastičnog katetera u venu.

Ponovno uvlačenje igle ili vađenje katetera može preseći kateter te uzrokovati njegovu emboliju.

Odgovarajući pritisak preventuje krvarenje pre nego se prikači sistem za infuziju na kanilu.

Infuzija se priključi brzo na braonilu kako bi se izbeglo stvaranje ugruška.

Gaza ima ulogu sterilnog polja.

Stabilizovana igla ima manje šanse za pomeranje i iritaciju.

Antimikrobne masti donekle smanjuju rizik infekcije.

Lepljenje manjeg dela gumene cevčice smanjuju mogućnost neželjenog izvlačenja

Izbegavati prekomerno davanje infuzija.

Dokumentacija je neophodna da bi se olakšala briga o pacijentu kao i za legalne svrhe.

 

Нови илуминациони апарат који олакшава налажење крвних судова умногоме ће помоћи приликом узимања крви из вена или артерија.

Нови изум користи диоду која емитира инфрацрвено светло (енгл. Light-emitting diode – LED) које просветљава пацијентову руку или ногу и омогућава да се на монитору виде крвни судови у реалном времену. Уређај се користи за лоцирање крвних судова и навигацију приликом убадања игле.

Овај уређај је назван VascuLuminator и развијен је на Универзитетy Медикал Центер, (УМЦ, Утрецхт, Низоземска).

Систем идентифицира оптималну тачку за пункцију, минимизира време манипулације иглом, а процедура је успешна скоро сваки пут. ВасцуЛуминатор се може управљати једном руком и оптимални контраст се добија на 870 нм. Када се уређај користи, могућност неуспешне флеботомије драстично опада.

ВасцуЛуминатор је нарочито користан код особа са тамном кожом. Деца са хроничним болестима, такођер ће имати користи, јер често пролазе кроз бројне процедуре, те је код њих број неуспешних флеботомија већи. Апарат ће бити користан и бебама и гојазним особама, јер су код њих вене дубље постављене и теже за пронаћи. Корисници апарата наводе да је он лак за кориштење и задовољни су информацијама о локацији, смеру и величини крвних судова. Тестирана је и могућност визуелизације артерија приликом постављања артеријске линије.

Професор Рууд Вердаасдонк из УМЦ-а је заслужан за развој уређаја. Његов докторант Натасцха Цупер је рекла:

„Истраживање је показало да се кориштењем ВасцуЛуминатора проценат неуспешних пункција смањио са 13% на 2%.  Ефикасност је повећана, јер је потребно мање времена да се игла пласира из првог покушаја, код деце која се плаше те процедуре. “

 

 

 

Литература неопходна за припрему кандидата за решавање теста

 

ü  Љ.Маринковић:  Здравствена нега у педијатрији - треће издање,

2007. Београд

 

ü  Солрун Холм, Јан Олав Нотеварп: Клиничко руковање лекова

2009. Осло Норвешка

 

ü  М. Роглић: Приручник за основне медицинске поступке у сестринству,

2009. Загреб

 

ü  Сестринске интервенције,

Ниш, децембар 2009.

 

ü  Сестринске процедуре,

Београд 2010.